|
Алан Вотсон
(аутор)
Ова
књига нема
никакве
везе са
конвенционално
схваћеним
компаративним
правом.
Правила и
структуре
једног
правног
система
нису
постављене
као
контраст наспрам
правила и
структура
другог
система.
Напротив,
правне
норме, било
опште било појединачне,
анализирају
се тако да се
што је
могуће боље
објасни
због чега су
она баш
таква каква
јесу, и шта
је довело до
тога да
таквим постану.
Аутор не
прихвата
тезу да
право превасходно
представља
одраз
друштвених
прилика или
моћи
владајуће
класе.
Уочљиво је да
прво
поглавље
има
двоструку
улогу – оно је
увод и
закључак. А
закључци су
следећи: (1) власт
уопште, а и
владари,
сваки за
себе, нису много
заинтересовани
за развитак
права, а нарочито
не
приватног
права, већ
тај посао препуштају
неком
другом коме
ипак не делегирају
законодавну
власт; (2) чак
ни познати
законодавци
нису често
показивали
интересовање
за
социјалну
димензију закона
и правну
сигурност; (3)
позајмљивање,
макар оно
било и
потпуно
безумно име
је њихове
правничке
игре.
Поглавља
обухватају
велика
нормативна
остварења
попут Десет
Божјих заповести
и
Наполеоновог
грађанског
законика,
али и једва
приметне
правне
норме које прожимају
човеков
свакодневни
живот (Исус и
Самарићанка,
Исус и
прељубница,
тврдња да је
Јулије
Цезар
потомак
роба). Остала
поглавља
баве се
питањем
пасивног
става судија
које су
пресудиле
онако како
су саме
сматрале да
је
неправедно,
као и
доношењем
судских одлука
које су у
потпуној
супротности
са положајем
судија (Somerset’s Case).
Једнака
пажња
посвећује
се и
тешкоћама
да се право
уклопи у
друштвено
окружење и
да се разуме
инострано
правничко
резоновање.
Вековно преживљавање
права у
различитим
околностима
и на
различитим
местима оно
је на шта аутор
највише
ставља
акценат.
Поглавља су
одвојене
целине и
аутор
сматра да
свако има свој
сопствени
значај. Али
он
инсистира
на томе да
ако је свако
поглавље
опипљива
целина, она
заједно
чине
другачији
приступ
праву и друштву
од оних који
су
уобичајено
заступљени.
|
 Наручите
књигу
|
